НОВО РУХО ЗГРАДЕ БЕЛЕДИЈЕ ИЛИ КАКО СУ ЗАМЕЊЕНЕ ТЕЗЕ
Мај је месец у којем смо ове године прославили Васкрс. У мају заседа Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве. У мају је, 1941. године, тачније 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, из свог дома у епицентру Сарајева, из седишта Митрополије дабробосанске, у усташки затвор Беледија одведен Митрополит Петар (Зимоњић). Никада се није вратио. Не знамо где почива. На мајском заседању Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Митрополит Петар је уписан у диптих светих свештеномученика заједно са Епископом бањалучким Платоном који је 5. маја, седам дана пре Митрополита Петра, страдао од усташке каме. И Епископ горњокарловачки Сава. И Доситеј, Митрополит загребачки од последица мучења!
Пре три месеца у Сарајеву обновљена је зграда Беледија (тур. беледија: градска управа). Помпезно је објављено у медијима како је лепотица од зграде засијала у новом, прекрасном руху. Обнова Беледије прослављена је и крилатицом градоначелнице Сарајева: За љепше лице нашег града! Подсетила је и да је лепотицу Беледију пројектовао чувени архитекта Карло Паржик. Штуро је, пак, изречено да је лепотица од зграде у Другом светском рату била затвор којег би се и фикција у хорор филмовима постидела. Нагласак је, пак, стављен на ново рухо! Нико није споменуо Митрополита Петра и хиљаде Срба који су затварани, мучени и убијани у тој лепотици од зграде или да им је лепотица била прва станица на путу ка Јасеновцу где је, претпоставља се, мученичком смрћу страдао Митрополит Петар. Сви они који су вођени у Беледију су преименовани у револуционаре а у тексту који прочитах, само у револуционара Финција. Од Митрополита Петра су нам остале претпоставке о месту страдања после одвођења из првог мучилишта званог Беледија и истина да се никада није вратио својој кући. Одведен је са својим страдалним народом – народом који је баш у мају, у усташким вагонима смрти, пре одласка у наручје Аврамово, спевао песму Ђурђевдан.
Овај мај 2024. године потврђује речи Патријарха српског Порфирија, изречене на Цетињу приликом устоличења Митрополита црногорско-приморског Јоаникија 2021. године: Живимо у времену замене теза. И док се у Сарајеву обнавља зграда Беледија да би била лепа а не да би се означило место мучеништва неколико хиљада српских жртава усташког режима, у свету се лобира за резолуцију о геноциду који су, како кажу, починили Срби. И док нам тумаче да се резолуција не односи на српски народ, кроз главу ми пролази зграда Беледија и њена обнова – да би била лепа, да улепша Сарајево и ћутање о свему шта се у њој дешавало. Беледија мени постаде символ овог времена. Времена у којем су замењене тезе и у којем влада формализам јер је леп. Јер суштина није важна. Да јесте, на згради би стајао натпис чему је служила Паржикова лепотица и да су у лепотици становале звери које су мучиле и убијале не само револуционаре, како се тенденциозно намеће него Србе – не зато што су били револуционари него зато што су били православни Срби! Да јесте суштина важна, прихватили би својевремено у Међурелигијском вијећу у Босни и Херцеговини предлог Српске Православне Цркве да се бар у парку испред Митрополије, из које је Митрополит Петар дабробосански одведен у Беледију, па у смрт, постави биста која би сећала на истину.
Овог маја забранили су улазак на Косово и Метохију нашем Патријарху и нашим архијерејима који су кренули у Пећку Патријаршију да богослуже јер почиње Сабор. Опет ми је синула кроз главу Беледија и лепа фасада којом је окитише и замена теза о којој је Патријарх Порфирије 2021. године говорио. Како се окитила Беледија тако су се и приштинске власти окитиле кандидатуром за Савет Европе. Закитила их је Европа без граница. Изгледа да је у идеји Европе без граница једна граница ипак затворена као што је Беледија остала затворена за истину. Јер важно је ново, лепо рухо. Тако је и Европа у руху без граница ставила непробојну границу за српског Патријарха и српске архијереје доделивши кандидатуру баш онима којима су затворене границе неопевано важне.
На Васкрс ове године, 5. маја, била сам у Сарајеву. Одлазећи на Литургију прошла сам поред Беледије. Помолих се Светом Петру дабробосанском да нас чува од лажне лепоте којом окитише место почетка његовог страдања и којом формално и без суштине ките цели свет! Христос Васкрсе!
Оливера Јовановић, главни и одговорни уредник Православља, новина Српске Патријаршије
Извор: Православље, број 1372 од 15. маја 2024. године (са сајта СПЦ)