ДА ЛИ СТЕ ЗНАЛИ? 8 ЗАБЛУДА О БОГУМИЛИМА
Читава прича о постојању неоманихејске секте богумила на Балкану служи да се сатанизује српски народ и блати наше средњевековно наслеђе, као и да се поједини новостворени народи на основу лажи о Богумилима утемеље у прошлости.
Творац лажних представа код нас о богумилима је фрањевац из 19. века и отац историје Хрвата Фрањо Рачки. Његов циљ је био да прикаже српску средњевековну бановину и краљевину Босну, као земљу препуну јеретика-богумила и да је Немањићка Србија над тим богумилима извршила некакав погром и “геноцид”.
Почев од Аустроугарске окупације, па до данас и улагањем енормних новчаних средстава последњих година са запада покушава се створити представа да су богумили тј. “крстјани” и “Црква босанска” заправо претече данашњих босанских муслимана. Циљ је довести у везу јеретичку “Цркву босанску” тј. богумиле и данашњу босанску муслиманску нацију и доказати да су муслимани у Босни изданак те јеретичке цркве.
Зато је важно разобличити лажи које се свуда око нас појављују о тој секти.
1) НЕМА МАТЕРИЈАЛНИХ ДОКАЗА О ЗНАЧАЈНОМ ПРИСУСТВУ БОГУМИЛА КОД НАС
Једноставно не постоји ниједан материјални доказ, богомоља, гробље, богослужбени предмет, књига, натпис или било који материјални доказ њиховог присуства код нас.
И то је кључ читаве фантазије о богумилима. Због непостојања историјских извора о богумилима, на сваки помен било какве јереси у историјским изворима код нас, ставља се знак једнакости са богумилима.
Иако се често ради само о политичким противницима, или пак римокатолицима, лењост и намера тумача средњевековних извора да се у прошлост пресликавају циљеви данашњице, по аутоматзму чине то да се свако помињање “јереси” сврстава у мит о богумилима и Цркви босанској.
2) СТЕЋЦИ ИЛИ МРАМОРИ СУ СРПСКИ ОБИЧАЈ САХРАЊИВАЊА И НАЛАЗЕ СЕ ИСКЉУЧИВО ОКО ПРАВОСЛАВНИХ ХРАМОВА
Често чујемо приче да су стећци или мрамори некакви споменици босанских ”богумила” који нису били православци и који су владали босанском средњевековном државом да би од њих касније настали босански муслимани тј. Бошњаци. То напросто није тачно!
Чудно је то што поред чињенице да су стећци или мрамори исписани искључиво српском ћирилицом и да се налазе искључиво око православних храмова или њихових остатака и даље инсистира да су то споменици испод којих су се сахрањивали некакви босански богумили.
Да не помињемо да су Хум и Захумље, где се такав обичај надгробих споменика најпре појавио, били у Немањићкој Србији све до краја 14. века, и да тек након Немањића прелазе под контролу српских великаша у босанској држави.
Тренд прављења стећака међу Србима је и настао у 12. веку, када су Стефан Немања и његова браћа вадала управо на простору данашње Херцеговине Светог Саве тј. Захумља и Травуније тј. када су те покрајине биле у саставу Немањићке Србије.
Каменит предео и мноштво материјала за прављење таквих надгробних споменика утицао је да се та мода брзо рашири и одатле се она брзо проширила по читавој средњевековној Србијији, где год је било материјала за израду таквих надгробних споменика, препуних уклесаних крстова и других хришћанских симбола.
3) НЕМАЊА И СРБИ НИСУ УБИЈАЛИ БОГУМИЛЕ И НЕМА ДОКАЗА ДА СУ ТО ЗАИСТА БИЛИ БОГУМИЛИ
Српски краљ Стефан Првовенчани у житију посвећеном свом оцу Немањи заиста помиње неке “јеретике”. И читава прича о богумилима у Немањићкој Србији се заснива на том податку.
Међутим, нигде се у житију не помињу “богумили” под тим појмом. Само помињање речи “јерес” већ деценијама служи као конструкција за тобожњу везу са богумилима. Највероватније су ти “јеретици”, заправо били Немањини политички противници, или пак римокатолици.
И шта је Стефан Немања урадио са тим “јеретицима” које помиње његов син?
Једноставно скупио је њихове вође и свима им је дао избор да се или врате на Православље, прихвате њега за владара и одрекну својих погрешних учења, или да они који то нису хтели, слободно напусте државу Србију.
Нико од тих јеретика није страдао у Србији. Најстрашнија казна која је над њима извршена била је телесне природе и извршена је тако што су појединим њиховим епископима осмуђене (тј. спаљене) браде—што је у средњем веку представљало велику срамоту или је њиховом вођи урезан језик. То се чинило са онима који нису хтели да се одрекну њиховог учења или да иду из Србије. У исто време, у свим другим земљама сви црквени и политички противници су немилосрдно убијани.
4) ПАТАРЕНИ ЈЕ ПОЈАМ КОГ СУ РИМОКАТОЛИЦИ КОРИСТИЛИ У СВОЈИМ КРСТАШКИМ ПОХОДИМА ДА ОЗНАЧЕ ПРАВОСЛАВЦЕ ЈЕР ПРАВОСЛАВЦИ ВЕРУЈУ ДА ДУХ СВЕТИ ИСХОДИ ЈЕДИНО ОД БОГА ОЦА
Римокатолици су измислили погрешно учење “Filioque” којим су изменили Свето Писмо и Симбол Вере, додавши да Дух Свети поред Оца, исходи и од Сина. Уместо правилно изложеног учења да Хришћани верују: “И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи”, Римокатолици су иза помена Оца додали “и Сина” чиме је створен погрешан исказ: “који од Оца и Сина исходи”.
Та измена је била један и од узрока Великог раскола из 1054. године и одвајања Рима од Православне Цркве.
Како би означили да Православни верују да Дух Свети исходи једино од Оца, они су нас називали “патаренима” по латинској речи отац тј. “pater”.
Проблем је настао у томе што почев од Фрање рачког, многи данашњи историчари тумаче да су патарени у Босни заправо богумили, што је потпуно бесмислено имајући у виду генезу тог појма.
5) КРСТЈАНИ СУ ПРАВОСЛАВНИ СРБИ
Да се појам крстјани односи на православне Србе видимо у великом броју повеља и писаних извора.
Свети Сава се рецимо потписивао: “всјех правоверних крстјан молабник Сава грешни”.
Јасно је да је у питању архаични појам за Хришћане и он је био у широкој употреби широм средњевековне Србије, па и српске бановине Босне.
6) ЦРКВА БОСАНСКА НИЈЕ БИЛА ЦРКВЕНА ОРГАНИЗАЦИЈА НЕКАКВИХ БОГУМИЛА, ВЕЋ САВЕТОДАВНО ТЕЛО ПРАВОСЛАВАЦА МИРЈАНА И ВЕЛИКАША КОД БОСАНСКИХ БАНОВА И КРАЉЕВА
Јасно је да назив “Црква босанска” не представља званичну црквену заједницу. Не постоји никакав доказ о постојању епископата, свештенства или томоса о аутокефалности организације под таквим именом, иако су сви они који су у изворима подпадали под тај појам себе сматрали православним Хришћанима.
Да је “Црква босанска” заиста била црквена организација и заједница, она би макар у неком облику опстала у времену турске окупације, макар у првим годинама. Сам појам “Црква босанска” апсолутно нестаје у писаним изворима са појавом Турака Османлија на простору некадашње бановине и краљевине Босне средином 15. века.
Да је “Црква босанска” заиста била црквена организација опстајала би бар неко време под Турцима, као што је СПЦ не само опстала већ и надживела Османску империју.
Оно што такође упада у очи и што показује да “Црква босанска” није никада била црквена организација, јесте чињеница да нико не може да укаже на најпростија питања типа: када је “Црква босанска” основана, где јој је било седиште, где су њени храмови итд?
“Црква босанска” је заправо саветодавно тело босанских владара, састављено од најугледнијих Православаца (искључиво цивила-мирјана) чији је задатак био одбрана од насртаја и ширења римокатоличанства, као и решавање спорова међу српским великашима босанске државе.
Само због појма “Црква” у њеном називу заправо постоји тврдња да је то тело заправо црквена заједница богумила. Ниједан други доказ повезаности богумила са тим појмом не постоји!
7) ДЈЕД ЦРКВЕ БОСАНСКЕ ЈЕ БИО ПРОТОПОП СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ КОГА ЈЕ ИМЕНОВАО АРХИЕПИСКОП ИЛИ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ
У изворима често видимо помињање титуле “дједа” који се од Фрање рачког тумачи као врховни поглавар тобожње богумилске јеретичке “Цркве босанске”.
У питању је била позната институција Православне Цркве “протопопа”, који је као духовни ауторитет деловао на двору српских банова и краљева средњевековне Босне.
“Дједа” тј протопопа је именова архиепископ (или касније патријарх српски), а он је био духовно потчињен неком од епископа СПЦ који су деловали на подручју или граници босанске државе, попут епископа Дабарских, Хумских, Мачванско-београдских итд.
И тако је босански дјед” као протопоп тј. заменик епископа и имао је сва права и почасти као и било који епископ, али није имао права да рукополаже свештенике, нити да бану даје краљевски статус. Због тога су по свештенички или монашки чин, православни свештеници и монаси ишли у оближње епархије да их рукоположи и монаши надлежни епископ СПЦ, док је краљ Твртко, по својим речима морао да иде у Рашку тј. на територију Немањићке Србије желећи “укрепити престол родитељ мојих” како би се крунисао за краља “Срблнємь и Боснě и Поморих и Западнимь Странамь”.
8 ) СРЕДЊЕВЕКОВНА БОСНА ЈЕ БИЛА ЗАПАДНА СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЗЕМЉА СА ЈАКИМ ПРИТИСКОМ РИМОКАТОЛИЧАНСТВА КОЈЕ ЈЕ ДОЛАЗИЛО СА СЕВЕРА ОД МАЂАРА И СА ЈУГА ОД ВЕНЕЦИЈАНАЦА И РИМОКАТОЛИЧКОГ ПРИМОРЈА.
Као најзападнија српска средњевековна земља, босанска бановина је била поприште сукоба православног народа и надирућих сила Угарске и римокатолика са приморја.
Још од Светог Саве, утемељивача СПЦ, скоро читав простор данашње БиХ улази у састав СПЦ. Имамо обиље средњевековних српских манастира у данашњој БиХ који сведоче о већински православном присуству у средњевековној босанској држави.
Манастири попут Добруна код Вишеграда из 14. века (ктитор жупан Прибил), Возућа, између Зенице и Тузле, из 14. века (ктитор српски краљ Драгутин), Липље између Котор Вароша и Теслића, из 13. века (ктитор Свети Сава и касније краљ Драгутин), Моштаница на Козари (ктитори Симеон Немања и касније краљ Драгутин), Ступље код Прњавора из 14. века (ктитор краљ Драгутин), Ђурђевац код Козарске Дубице из 14. века (ктитор краљ Драгутин), Рмањ у Мартин Броду из 15. века (ктитор Катарина Бранковић) итд.
И као најзападнија православна државна творевина, средњевековна Босна је била тампон зона између Немањићке Србије и римокатоличког света.
Постоји случај и босанског бана Стефана II Котроманића (1322-1353) који је, уз свог синовца и наследника краља Твртка, био најмоћнији владар српске средњевековне Босне, који је њене границе највише проширио.
Међутим, бан Стефан, син Јелисавете Немањић и унук српског краља Драгутина, је у једном тренутку своје владавине, за разлику од синовца наследника Твртка, издао Православље (чиме је био један од три неправославна изузетка међу средњевековним босанским владарима) и позвао фрањевце у Босну.
Тим потезом 1340. године, бан Стефан II отвара врата за масован улазак римокатоличких мисионара фрањеваца у босанску државу и градњу већег броја римокатоличких самостана. Фрањевци улазе као инквизитори са изричитим задатком да се обрачунају са Православљем и одтуда потиче читава прича о погрешним тумачењима појмова “Црква босанска”, “патарени”, “крстјани” и “богумили”.