ПАТОЛОШКО КОЦКАЊЕ МЛАДИХ – СУБЛИМАЛНЕ ПОРУКЕ
Проф. Др Бојана Маринковић
У свјетлости недавно трагичних догађаја у основној школи „Пале“ на Палама, гдје је у дворишту школе направљен терен са логом коцкарница и кладионица којим се исте рекламирају малољетним лицима, упркос законској одредби која то забрањује, као и основним педагошко – психолошким принципима васпитања дјетета, доносимо чланак проф. Др Бојане Маринковић, професора на Философском факултету Универзитета у Источном Сарајеву – Катедра за психологију, као и професора на Православном богословском факултету УИС у Фочи, Катедра за пастирску психологију (коментар уредништва).
Појава патолошког коцкања која је све учесталија дешава се због све веће доступности «игара на срећу», што обухвата интернет, масовност и прихватање коцкања као легалног облика понашања, а које је 1980. године уврштено у Међународну класификацију болести (Вујовић, 2021).
Дјеца су посебно осјетљива група која је у ризику од проблема са коцкањем због развојне и когнитивне незрелости, као и због осјетљивости на утицаје које имају породица, вршњаци и маркетиншке кампање. Когнитивни развој тече различитим темпом у појединим развојним периодима, те је период средњег дјетињства и ране адолесценције карактеристичан по томе што подразумијева илузију контроле над исходима и ограничено разумијевање вјероватноће догађаја. Посебно се у пубертету дешавају битне промјене у мозгу, а у периоду ране адолесценције извршне функције мозга још увијек нису у потпуности развијене, што је у вези са повећаном импулсивношћу те склоношћу ка ризичном понашању (Emond и Griffiths, 2020).
Квалитетна интеракција родитеља са дјецом најбитнија је у превенцији билог ког облика зависности. Ако постоји поремећај примарног односа мајке и дјетета, то може довести до учесталости малољетничке делинквенције, емоционалних поремећаја и антисоцијалног понашања (Bowlby, 1944). База сигурности омогућује и нормално експериментисање у адолесцентном периоду. Они се нормално сусрећу са разним проблемима, али знају да се одбране од истог ако су квалитетне везе у примарним старатељима.
Дјеца до треће године треба највише времена да проводе са родитељима јер траже сигурност и љубав, а то је у нашем систему немогуће у потпуности остварити због презапослености родитеља. Из тог разлога, као и због неких који су у вези са лошим релацијама са родитељима, дјеца траже љубав код вршњака који им не могу одговорити на потребе, јер у том раном периоду дјеца су егоцентрична због когнитивног развоја које им онемогућује да се поставе на тачку гледишта друге особе (Зотовић-Костић, 2023).
Дјечја игралишта су јако битна, јер спорт јесте битан као квалитетан дио структуре времена дјетета. Дјеца нису свјесна шта значи реклама, шта значи да су слаткиши поред касе у продавницама, да је хљеб најудаљенији… Не знају због чега су рекламе на спортским теренима, те стварају слику на основу неког површног искуства или због утицаја сублиминалних порука. Младеновић (2012) наводи да се термин сублиминална перцепција почео користити у психологији маркетинга, будући да је за потребе тих истраживања и настао овај термин. Бубањ и Озретић Дошен (2013) наводе да је сублиминална порука она која је испод граница људске перцепције, тако да је ни око ни разум не могу свјесно регистровати, а најчешће се приказују тако да су уметнуте у други објекат како би се избјегле нормалне границе перцепције. У овом смислу наводи се проблем етичке природе јер су потрошачи изложени утицају без пристанка на исте. Битно је да појединци који су дио система важних за социјализацију дјеце (предшколске установе, школе, спортски клубови, плесне и музичке школе) мисле о свим аспектима који могу бити замка за ту дјецу која траже признање на сваком кораку. Осим наведеног велики проблем је што су дјеца у најранијем периоду изложена видео играма и платформама које се користе у онлајн коцкању, а осим тога, подложна су и утицајима реклама, те како наводе Емонд и Грифитс (Emond и Griffiths, 2020), постоји забринутост да су они циљна група за маркетиншке кампање коцкарских компанија.
Закључак
Патолошко коцкање једно је од најтежих облика зависности и врло је тешко да особа која коцка схвати да има проблем и почне да се лијечи. Значајно је да се цијело друштво укључи у превенцији коцкања. Важно је контролисати шта дјеца посматрају на интернету те користити легалне канале који не дозвољавају прекиде због реклама. Стручњаци би кроз предавања требало да упознају дјецу и одрасле на утицај сублиминалних порука и маркетиншких трикова. Врло је битно да личности из јавног живота, познати глумци, музичари, спортисти не рекламирају коцкарнице, јер на тај начин шаљу поруке да је то нормално и да је одлазак у исте нормалан. У периоду адолесценције дешава се идентификација са субкултурним групама, познатим личностима што се може видјети и по постерима који се могу наћи на зидовима адолесцената. Адолесценти копирају вриједности тих особа, а на интернету су доступне све те информације. Родитељи, а посебно очеви који посјећују кладионице, треба да размишљају о потомцима када први пут пожеле да оду у кладионоцу. Кроз предавања и радионице млади треба да добију информације да је лажан осјећај да могу све држати под контролом и да се неће њима десити да ће постати зависни. Такође, да је битно да размишљају о свему што се дешава око њих и о порукама које их окружују. Сви они које дјеца копирају и са којима се идентификују треба да се труде да буду квалитетан модел, који пази на своје поступке јер му је улога врло одговорна, а све што омогућује снажан его, каже Ериксон (2008), доприноси и његовом идентитету.