Дан победе над фашизмом и нацизмом!

Свака част једнокрвној и једноверној браћи Русима и честитамо им Дан победе над фашизмом и нацизмом!

Међутим, Други светски рат смо ми Срби изгубили!

Победници Другог светског рата код нас су Хрвати тј. хрватски комунисти које су трупе Црвене армије довеле на власт октобра 1944. године.

Иако смо ми Срби били једини народ (уз Грке) који је колективно устао против Хитлера и нацизма од самог почетка до краја, никада нам светски моћници неће опростити ту чињеницу, као што нам је нису опростили и на крају Другог светског рата уваливши нас у хрватски комунизам.

На слици, поред победничке совјетске фотографије, видите припаднике наше званичне Југословенске војске, популарно назване “четници”, у ослобођеној Бајиној Башти септембра 1943. године у току највеће антихитлеровске офанзиве септембра и октобра 1943. године.

На слици се налази капетан Душан Радовић “Кондор”, командант Златиборског корпуса, са командантима 1. и 2. рачанске бригаде који гази омражену заставу немачког окупатора. У то време, једино Срби бришу цокуле са тим заставама. Сви остали око нас се заклињу и клањају пред таквим заставама са кукастим крстовима.

И пошто смо једини народ који је листом устао против Хитлера и пошто смо народ велике историје и културе којим се не може манипулисати, зато је неопходно уништити српски народ и његову државност.

И зато су нас западни и комунистички окупатори казнили горе него народе који су изгубили Други светски рат и који су извршили геноцид.

Српски народ је након Другог светског рата прошао горе него било који други европски народ, иако смо били на правој страни историје.

Хрватски комунисти, на челу са диктатором Јосипом Брозом Титом, су на крилима совјетских тенкова уз пола милиона Стаљинових Црвеноармејаца и енглеских бомбардовања српских градова, постављени на власт у Београду, скројивши комунистичку Југославију по хрватској мери науштрб српског народа.

Хрватски комунисти тј. Титови партизани су добили рат 1945. године исто као што су албански терористи и Тачијев и Харадинајев тзв. ОВК добили рат 1999. године, јер су и једне и друге довеле стране трупе на власт. И Титови партизани и Тачијев/ Харадинајев ОВК су на исти начин “победили” у рату и преузели власт искористивши стране војске за то.

Други светски рат код нас су одлучили Стаљинови црвеноармејци, чим су септембра 1944. прешли Дунав и Черчилови енглески бомбардери бесомучно бомбардујући српске градове, ослобађајући Вис и до зуба наоружавајући партизане—и они су заједничким напорима довели Тита на власт.

Као што смо напоменули, ми смо, уз Грке, једини народ који је устао против Хитлера. Сви остали су пактирали са Хитлером. Чак је и Стаљинов Совјетски Савез у рат ушао на Хитлеровој страни, када су септембра 1939. године совјетски војници ушли у Пољску и поделили је са Хитлером.

Уопште и у Европи, на прсте једне руке можете набројати народе који су са нама од почетка били против Хитлера попут Француза, Британаца, Белгијанаца, Чеха, Пољака и Грка.

Српски народ је најтежу цену платио свом отпору против Хитлера—геноцид, окупацију, грађански рат у условима окупације, издају савезника и победу хрватске комунистичке партије на челу са аустроугарским капларом Титом, који је завео комунистичку диктатуру и над српским народом управљао као страни окупатор.

У свом отпору, 250.000 српских официра и војника је одведено у немачке логоре, у окупираној Србији је заведен најстрашнији режим окупације масовних стрељања по коме је за сваког убијеног Немца убијано 100 српских цивила, а за сваког рањеног 50.

У НД Хрватској је током читавог рата спровођен систем геноцида над српским народом, у складу са прокламованим геноцидним циљем да се трећина Срба убије, трећина Срба протера и трећина Срба покатоличи.

Бугарски окупатор је немилосрдно убијао српске цивиле, наставивши тамо где је стао у Првом светском рату, мађарски окупатор је спроводио рације над Србима и бацао их под лед, италијански окупатор је наоружавао усташе и муслимане који су вршили масовне покоље над Србима итд.

И поврх свега, у таквој ситуацији, војска једне забрањене партије, на челу са аустроугарским капларом из хрватског Загорја, отпочела је грађански рат против званичне војске, покушавајући да изведе комунистичку марксистичку револуцију у сред рата, баш као што је то учинио Лењин 1917. године у царској Русији.

Иако су Срби први устали против Хитлера, 28. априла 1941. године на Равној Гори (уз чувени поклич: “Реч капитулација у српском језику не постоји”) и ослободили први град у Европи (Лозница, 31. августа 1941.) и имали своју Југословенску војску, на челу са првим герилцем Европе прослављеним генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем и иако су Срби до краја 1943. године чинили 90% партизанске комунистичке војске Јосипа Броза Тита и били највеће жртве Другог светског рата у Европи уз Јевреје, Русе и Пољаке, Срби су Други светски рат ипак изгубили.

Да су Срби изгубили Други светски рат најбоље се види по измишљеним авнојевским границама и по томе што је Тито, непосредно по уласку у Београд, изјавио: “Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали”.

Ако су Срби победили у Другом светском рату, зашто им је самозвани хрватски маршал (а у ствари браварски помоћник) забранио повратак својим кућама у српску Метохију и на српско Косово?

Ком то победничком народу је забрањен повратак својим кућама из избеглиштва?

Тако су хрватски победници Другог светског рата код нас направили тзв. републичке границе као да су Хрвати добили рат, а Срби изгубили.

Приликом цртања тих републичких граница, коришћено је или историјско право других измишљених народа или етничко право других—увек оно које је на штету Срба.

Ком то “победничком” народу цртају границе као да је изгубио рат?

Иако су Срби први кренули у рат против Хитлера, иако су прошли кроз геноцид и од почетка до краја остајали против Хитлера, опет је преко 40% Срба остављено ван авнојевске Србије, и као такви представљамо јединствен пример у Европи.

Какви смо ми то онда победници?

Да не помињемо нације које су измишљене од Срба, попут Македонаца, Црногораца, Муслимана (са великим “М”) и сличних или насељавање Албанаца из Албаније у Метохију и на Косово или стварање злочиначке аутономије Војводине са одвајањем Барање и западног Срема или БиХ итд.

Ако смо победили у Другом светском рату, као што се тврди, онда би за то били награђени и добили нешто због своје жртве.

Међутим, Срби су горе прошли у Другом светском рату, него поражене државе из оба светска рата.

Тако су поражени Мађари добили државу чиме је 20% Мађара остало изван Мађарске након Трианонског споразума из 1920. године. А ми смо рекордери и по овоме, јер је 40% Срба остављено изван Србије, њој су дате некакве покрајине, досељавани Албанци, од Срба стваране нове нације итд. иако смо највећу жртву понели у Другом светском рату.

Зато данас нема шта да се слави.

Практично од 20. октобра 1944. престала је да постоји Карађорђева и Милошева Краљевина Србија и њу је заменила авнојевска Република Србија осакаћена некаквим новоизмешљеним републикама, покрајнама и народима.

Републику Србију је створила југословенска комунистичка партија са хрватским вођством, којој је на челу диктатор и маршал Јосип Броз. То је држава у којој данас живимо и чији тријумф би требало да славимо овим даном на уштрб Србије са Мишара, Иванковца, Делиграда, Љубића, Куманова, Битоља, Брегалнице, Цера, Колубаре, Кајмакчалана итд.

Зато мислимо да ми Срби данас немамо шта да славимо.

Ми, поводом овог дана, имамо неслагање са браћом Русима у погледу перцепције времена. Оно што је за Русе трагедија Првог светског рата и 1917. година, за нас Србе је то трагедија Другог светског рата и 1944/45. година. Нама је 1918. година прослава победе, баш као што је то Русима 1945. година.

И ту је главни неспоразум око прославе данашњег празника јер, иако поштујемо и волимо Русе, не морамо да их пратимо у прослави овог дана. Он је за нас посве другачији.