Пребиловци, Херцеговина. Има ли Србина који до сада није чуо за Пребиловце?

Као и свако српско место у долини Неретве, данас у тој колевци српског народа готово да нема Срба. Зашто? Зато што су сви побијени у хрватском геноциду, а они ретки који су преживели су били принуђени да оду.

Само у једном налету хрватских усташа, августа 1941. године, у једном селу у долини Неретве, свирепо је уморено 560 Пребиловчана, од којих је било 237 деце, узраста до 14 година и 233 девојке, а неке од њих видите на слици.

У том налету, око хиљаду усташа из околних места, ушло је у Пребиловце. Извели су све српско становништво које су затекли, почели да пљачкају и пале њихове домове и одвели људе у локалну школу. Ту су отпочела силовања и убијања. Пакао на земљи. Усташке оргије су трајале неколико часова.

Једина особа која некаквим чудом успела да побегне и преживи убијања и оргије у школи у Пребиловцима била је Мара Булут. По њеним речима, усташе су вадиле из српске бебе из мајчинских руку и разбијале дечије главе о зид школе пред очима њихових мајки.

Између 6. и 11. августа 1941. године, у Пребиловцима је убијено 826 од укупно 994 Срба, а већина су били деца, младе девојке, жене и стараци. Преко 500 страдалника је живо бачено у оближњу јаму Голубинку, коју су у име Титовог „братства и јединства“ комунисти забетонирали 1962. године, а за свако помињање хрватских злочина се ишло у затвор. И све остале јаме по Херцеговини су забетониране, како се нико од Срба не би сетио да су их Хрвати убијали само зато што су рођени као Срби и крштени Православци.

У августу 1991. године, коначно су ископане свете мошти пребиловачких мученика, како би се достојно сахраниле. Како су џакови костију бачених Срба извађених са дна јаме ишле од руку до руку Пребиловчана, некоме од присутних кроз сузе се отело: „Ево рођаче, прими, ево, ђеца наша. Ђеца наша! Педесет година у јами“. Ова реченица послужила је нашем прослављеном редитељу Здравку Шотри да свој документарни филм о пребиловачким мученицима назове „Ево наше деце“. Трифку Екмечићу препукло је срце у грудима док је на јами чекао кости супруге која је у њу бачена трудна, док је један од ретких Сухића, који су преживели покољ тако што се није затекао у Пребиловцима, пола века касније, на питање кога има у јами, говорио у презенту: „Имам мајку, имам сестру, снаје, снајину дјецу, стричеве…“

Патријарх српски Павле је на том месту освештао спомен-храм, посвећен Сабору српских светитеља и том приликом рекао: „Пред Богом Живим, онај ко је човек, увек је жив, а нечовек, пред Њим је мртав и док гази по овом свету. Не дај, Боже, да ми или потомци наши не одржимо име српско и православно онако како ваља и требује. Никада се не бојати ничега и никога, сем Бога“.

Убрзо је почео нови рат у Херцеговини и у операцији „Чагаљ“ 1992. године, српски народ је потпуно протеран из долине Неретве. Пусте пребиловачке куће изложене су пљачки и паљевини, да се Срби овде више никада не врате. Започети храм је разнесен експлозивом, а кости мученика највећим делом уништене и разнесене на све стране. Уништено је и локално православно гробље где су хрватски бојовници пуцали у споменике подигнуте жртвама покоља. У неким гробницама су и палили кости. Међу хрватским војницима највише је било потомака џелата из 1941. године. Пребиловци су у првим годинама опустели. Згаришта су зарасла у коров, а место храма обешчашћено и претворено у депонију.

Међутим, обновом храма Христовог Васкрсења у Пребиловцима (ремек-дела православне уметности по нацрту арх. Предрага Ристића) почео је и повратак Срба у долину Неретве. Око 70 Срба се вратило у Пребиловце, а у селу данас има и кућа пуних деце. Упркос свему верујемо у Васкрсење српства у долини Неретве и враћа се нада. Живеће и овај народ!

Извор: Facebook страница Историја Срба